Ђак је био јаче грађе, те издржи до поноћи.

Но истина је, да му је послѣ и много лакше било. Браћа гости већ се бијаху подобро проредили. Већ се више њих нађу које под столом, које на поду; а неки се удесише главом на руке а рукама на стол, те хркаху у славу бала замѣњујући клавир, или веркл, или тамбурицу.

И отац администратор није више пио. Очи су истина миловидно чашицу погледале, али руке бијаху узете, а ноге свезане, те се немогаше с мѣста макнути. Он наслони главу на наслон од велике столице, у којој је сѣдио, па стане само пљуцкати, а то је био знак, да га ваља у постељу носити.

Ђаци приступе к столици, дигну ову у вис, и однесу свога духовног оца, свој узор и правило, у игумнову ћелију, те га предаду судбини.

Остали прњаворски гости, кои су се јошт могли мицати, потраже мѣста, гдѣ да склоне главе, те једни се пруже на под, а други одсрћу у шталу, и сместе се како се ком даде.

Од калуђера манастирских бијаху ту два млађа члана.

Стари духовник имао је костобољу, то је остао у свом кревету.