кои мисле као ја, па неће допустити, да се стари ред квари. Добро је њему намѣстниковати: игуманство је за паметније главе. Игуман ваља да је господин, да се о господом мѣша, да се држи чисто, а не да се вере по шпајзу, по подруму, по гумни и по шумама. За то су млађи. Ми калуђери сви смо браћа, па ко је за што; ко је за господина, нека господује, а ко је за аргатовање, нека му га. То је, мислим право! Тако су радили стари; а тако и сад држе у двору. Него дај да пијемо; а кад ја постанем игумном, онда ћемо и боље!“

И опет се чује звекет чаша, и опет рецитатив и арија од „господи помилуј.“

Пило се оштро; није дакле чудо, што се морало чешће у подрум по „тазе,“

Онај ђак, кои је обично приступ у подрум имао, није могао свом позиву овога вечера сам одговорити, већ му се морао придружити манастирски шумар.

Шумари су навикнути на хладан зрак, и немогу толико топлине поднети, колико други смртни, кои више посла имају у кујни око ватре, или у соби око топле пећи.

А можда је и пре већ дубоко у коршов загледао.

Доста да шумар набрзо изда, то се једаред низ доксат заједно са пуном ћупом натраг скотрља, и тамо под басамаци некако сложи.