и зна, више... Ја сам у нашем селу највише виђео, па највише и знам...

Уједанпут обојица узвикнуше. Перин коњ хтио да изведе нову мајсторију и спустио се на прва кољена, а Перо се ослабио, полетио с њега главачке и скљокао се на земљу..

— Шта би? — заграјаше сви притрчавајући му. — Шта је?

Перо нити писну, нити зубима шкрипну. Само преврну очима и, савијен као гудало, упрашен, диже се са земље.

— Што се не чуваш? — прекори га Јефтан сурово. — Како то јашеш?

— Чув’о би се, — одговори Перо као кроз плач, — ама зар сам ја пророк, па да му знам нарав... И какав ми је то коњ, који се игра и обара људе?... При погодби нијесмо казали да нас обара и то је непоштена ствар...

— Коњ је плах, — упаде Јован, — па му драго да поскочи, драго...

Перо се ухвати за кољено и хукну.

— Нека га Данило јаше ако хоће, а ја, ваистину, нећу! — осијече. — Могу ја и пјеше...