се поче гицати и окрећати, поче изводити мајсторије и показивати, како зна и на задњим ногама стајати. Перо премрије од страха. Поблиједи, полегути се, ухвати се за гриву и склопи очи да не види своје пропасти, а Јефтан потјерао за њим, труцка на коњу и, као пијан, клима се и повија час на једну час на другу страну.

Једино Данило и Јован што су ишли лагано и мирно, за пошљедњим коњем. Обојица задуханили, па се упустили у разговор:

— Благо теби, свијета ћеш виђети, свијета, — вели Јован, старајући се, да изгледа озбиљан и замишљен. — Ја к’о кириџија виђео сам много, ама ти ћеш виђети више...

— Сведно, одговори Данило лијено. — Волио би ја да сам дома, па да лијепо спавам... Ништа љевше од спавања!... Ко је паметан, тај ти се не миче од своје куће, нит’ се пати ’вако к’о ми...

— Не знаш ти то, не знаш, — дочека Јован, презриво узвијајући носом. — Што се више види, више се