— Пристајемо! —викну Перо, пружајући руку у знак да је свршена погодба.

— И пет гроша мени, што ћу ићи с вама да вратим коња, мени... — опет ће Јован.

— С овијем се нећеш погодити! Хајдемо! — рече Јефтан љутито и окрену му лећа. — Хајдемо тражити другога.

Јован се бржебоље одмаче од плота и стаде преда њих.

— Станите, станите! — викну, заустављајући их. — Погођено је!... Сад ћу ја уредити и извести коње!

— Данас ће бит’ пасја врућина! — прогунђа Јефтан, хладећи се огромном, прљавом махрамом. — Погинућемо на путу!

Затим прошета мало и окрену се Пери.

— Кад си се намислио женит’ што се не ожени из наше касабе? — окоси се. — Овако мучиш и себе и нас... И није ти грехота ни срамота!... К’о да смо ми твоји робови, па да пристајемо за тобом.