их, те нијесу били у стању ни шта мислити ни говорити. Само су дахтали обојица и гледали се тупим, безизразним, умореним погледом.

Изненада дотрча Данило. Био је узрујан, узбуђен, усплахирен, па још издаљега избуљио очи, растворио уста и махао рукама као да ће полетити.

— Нема Томе! — викну загушено, приближујући им се. — Нема Томе, нема кола, нема вожње, нема пута!...

Да је, на примјер, гдјегод, иза леђа им, топ или лагум пукао, не би се више препали. Обојица одскочише од земље и блесасто погледаше Данила.

— Зар? — гракнуше у један глас.

— Нема га, — одговори Данило, отирући зној са чела и хладећи се капом. — Све село обиграх, па га нема. Кажу, да је ноћас отиш’о...

— То је он одвео Јову, душе ми! — кликну Јефтан, ударајући се руком по челу. — То су нас обојица преварили и изневјерили, црн им образ и овога и онога свијета!

— А што нијеси друга кола наш’о, магаре никакво? — брекну Перо љутито