што га је Перо имао, — и ишарало га тако, да је изгледао као каква мапа. Пролијевало се чак и по тлима, ту се мијешало са пепелом од цигара и давнашњом прашином, те је соба много сличила каквој запуштеној механи, гдје се газда једном у недјељи дана накани да је очисти.

— Баш си ти, брате, један пексијан, — рече Јово, гледајући у под.— У кући немаш готово ништа и да трном повучеш по њој, не би имало шта запети. Оне слике са голишавим швабицама (а ти плахо бегенишеш и купујеш таке слике) и она два сандука у крају и дрвени кревет, — ето то ти је читав намјештај. Па како то држиш како ли пазиш? Видиш ли колика ти је паучина по зидовима и колика је прашина по тлима?

Перо преврну очима, погледа у небо и испусти један мученички уздах:

— Тако ти је то, брате, кад нема женске главе у кући.

Јефтана то ражљути. Он скочи, намргоди се и затресе косом, страшан као лав афрички. Затим удари шаком