стрина била је мирна и зачуђено гледала обојицу...

— Ама шта је било? — запита Јефтан, који се никако није могао разабрати. — Какав је то белај?

— Одв’о нам Јово Јоку, — одговори она мирно, као да о каквој ситници прича.

Стари наслухну ове ријечи и заустави се. Стаде преда њу и стиснуту шаку поднесе јој под нос.

— Ти, ти си све знала! — зашишта. — Све си знала!

— Нисам, — одговори она узмичући главом. — Оклен би ја знала?

— Јеси... Ти си вазда говорила, да треба да се уда... Ето ти сад!... Удала се!...

Игњат излети, носећи дебелу цјепаницу у рукама.

— А-а да их гонимо! — викну. — Да гонимо до куге!

— Куда ћеш их гонит’? упаде стари жешће. — Гонио би и ја, ама су далеко измакли.

Игњат баци цјепаницу, сједе на тле и бризну у плач.