У зору, другога јутра, неко силно удари у собна врата. Врата се отворише и на њима се појави стари Игњат. Гологлав, рашчерупан, у лакоме одијелу, стаде на праг и погледа по соби.

— А-а није ми ту Јово? — промукло запита.

— Није, — одговори Перо преплашен. — Што ће ти?

Игњат измахну руком и свом снагом удари се у прса.

— А-а утекли су! Утекли! — дрекну. — Од куге није било оваке бруке!

И, не осврћући се ни на кога, отрча даље.

У кући се диже читава узбуна. Стрико Васо трчао је и завиривао у све собе. Чак је отварао сандуке, па и у њих завиривао. И у кокошињак је завиривао. А она жила искочила му на челу, а искезио зубе, а крмељаве очи дошле му још мање... Игњат је рикао по авлији и био се у прса... Једина