се мека срца, па му дође да заплаче за овом дјевојком. И он некако чудновато застења... Они се тргоше... Јока сакри лице бошчом и утече у кућу, а Јово му се приближи.

— Не ваља ти што прислушкујеш, — рече. — Ама сад што си чуо, да ником не издаш... Ако издаш, зло и по ме и по те.

Перо не одговори. Пропусти га да уљегне у кућу, а он стаде под дуд. Ту, поред Данила, леже и поче мислити о Јоки.

Ту је и заспао.

У јутру је био љутит, намргођен. Нажуљио леђа, огребао се по руци, а бухе га ишарале својим уједима. У љутини ошамарио је Данила, а опсовао и Јову.

— Нећу ти ја овђе више ноћиват’, па да ме на комаде сијечеш, — рече. — Нијесам ја разбојник, па да ме на муке мећете.

— Притрпи се само до сјутра, — одговори му Јово тихо, милујући га по

Метаподаци

  • Женидба Пере Карантана : ELTeC издање
  • Ћоровић, Светозар (1875-1919)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Александра Томашевић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Штампарско умјетнички завод Пахера и Кисића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1905 - Мостар
  • Лиценца