Погури се и лагано, на прстима, приближи им се мало.

— Је ли те стрина виђела? — шаптао је Јово полугласно.

— Није... Ње се и не бојим, — одговори Јока, да се једва чуло. — Ама он...

— Он је зао?

Она уздахну, а не одговори ништа.

— Мучи ли те? запита он.

Она не одговори.

— Како те држи?

— Хоће да му вазда гледам у тефтере, — промуца она. — Богат је к’о нико његов, а ја сироче, па може са мном што хоће... Зато ме и уз’о, да му вазда радим...

— А стрина?

— Она је златна... Она ми је тетка, најближа својта... Драга сам јој, ама не смије ништа. Не смије ми ни хљеба дати без њега...

Јово јој се приближи.

— А он ти брани и да се удаш?

— Брани, — одговори она: — Требам му, па каже: »нећеш се удавати, док сам ја жив...«

Слушајући ово, Пери се ражали. Десио