себе. А бухе га све то више пецкаху и копрцаху се испод њега, као да је на мравињак легао.

— Да барем Данило уза ме спава! — прошапта тихо. — Барем би половина буха прешло на њега.

И дође му, да тога часа скочи и зовне Данила. И он се диже... Почеша се мало и хотимично се растресе над успаваним Јефтаном, да коју буху стресе на њега и да му се тако освети. Затим сиђе на авлију и упути се дуду, испод кога су Данило и Игњат слатко спавали.

Изненада ослухну некакав шапат. Застаде. И полако, држећи се зида, поче гледати око себе на све стране.

— Ко је? — помисли у себи.

Привири боље. И опази, недалеко од дуда, иза једне гомиле буњишта, како стоје једно према другоме: Јово и Јока. Он се једном руком наслонио на зид и гледа јој право у лице; она оборила главу и чупка ресе на бошчи.

У Пери заигра срце. Он га притиште објема рукама, а дах заустави.