душеком, кога је отео од Данила. Он је, чисто и јасно, доказао Пери, да »као старији јаран и ожењен чојек« треба да спава на меку, а, поред тога, не иде за својим него за Периним послом и да је овај, према томе, дужан, бринути се за његову удобност. И Перо се морао мучити као нико његов!... Освојиле га бухе, па никако очију да склопи, него се непрестано превртао с бока на бок. И поче се кајати, што је икако полазио на пут и што је будаласто одлучио да се жени... Зар баш да се жени?... И што да се жени?... Да удара на белај, да троши новце и да својом крвљу храни сеоске бухе. Зар се не би оне могле хранити без његове крви? И зар он није могао лежати мирно у својој соби на своме меканом душеку и спавати, као што и остали сретни људи, којима није пало на памет да се жене, спавају? Рашта да је Бог њега убио мимо све остале и осудио га на овако тумарање?

Перо хукну и одмаху руком, да једним махом све црне мисли одагна од