Па, љутито лупнувши вратима, изађе из собе.

— Овђе к’о да нећемо дуго скрасит’, — рече Јефтан мргодно гледајући Перу, — Шта се вама чини?

— И мени се чини, — одобри Перо одмах.

— А ја се не бојим, — упаде Јово ватрено. — Ако буде све к’о што сам намислио, биће добро и зачудићете се сви!

— Да Бог да, — одговорише обојица.

Стари се опет појави на вратима, носећи читав нарамак сламе. Баци га на сред собе и отхукну.

— Ето вам, да не спавате на тврду, — рече. — Душека нема сиротиња!... Само ми немојте духанити, да се не би запалила слама... С тога вам не дам ни свијеће... Мјесечина је, па се види и без ње...

Гости разастријеше сламу по соби и, онако уморни, поваљаше се по њојзи. Управо на слами је лежао сам Перо, јер је Јово одмах за старим изишао некуда, а Јефтан се користио Периним