— Није твоје мјесто међ момцима, — рече. — Хајде из собе.

Јока скочи као опарена. Отури тефтер са крила, збуњено погледа око себе и хитно изађе из собе.

— Кршна ђевојка! — нехотице узвикну Јово, натуривши фес на чело. — Кршна!

Стари га погледа попријеко.

— А неко ми рече, да ћете ви сјутра ићи? — запита. — Сјутра одма!

Они се зачуђено згледаше.

— И нека вам је сретан пут, — настави брзо. — Кад хоћете, ја вам нећу сметати... А могли сте и остат’... Ја вас нијесам гонио.

— Па... кад нас ти заустављаш и кад нас не гониш остаћемо још три дана, — дочека Јово. — Нама је лијепо...

— Не заустављам ја никога, — дочека стари осорно. — Кад чојек има посла и кад хоће на пут, ја не заустављам... Ни мени није драго кад ме ко зауставља од мојих послова... Ја и сад имам посла...