— Таки сте ви сви. Сви непоштени! — прогунђа стари мрштећи се. Затим устаде и, испод ока, погледа госте. — А што ви још не шетате? — запита их. — Шетња је здрава...

— Шетали смо доста, — одговори Јово гледајући Јоку. — И ручали смо...

Стари се осмјехну и одобри главом.

— Нека сте ручали, — рече. — То ваља! Здраво је у селу ручат’...

И опет се окрену сељацима и премјери их оштрим погледом.

— Не чекајте више, — осијече. — Хајдете, па ми одма враћајте жито!... Одмах!... Ако закасните, биће још скупље..

Сељаци оборише главе и, не проговоривши ништа, обојица изиђоше.

Стари састави руке на леђима и неколика пута пређе с краја на крај собе. Најпошље погледа у Јоку. Она је још једнако сједила, држала тефтер на крилу и, осјећајући Јовин поглед на себи, није смјела главе подигнути ни погледати ма куда. Стари стаде преда њу и куцну је прстом по челу.