па опет у Данила. Затим се окрену Обрену.

— Нема, нема брате, — прошапта, да се једва чуло. — Тако је то, кад у кући нема женске главе.

— Па и не треба, — дочека Обрен умирујући га. — Ја сам то само ’нако каз’о... Знаш, драго ми уз љуто вино мало слатке пите...

Перо Карантан као да се стиша мало. Једино, да срцу пусти на вољу, помијеша прсте у Данилову косу, затресе му главом и заповиједи да изађе из собе. Данило исплази језик и дрекну као јаре када га ухвате. Објеси горњу усну, те му кукасти нос готово до браде доприје. Изађе.

— Точите, браћо, точите. — подвикну Перо, окренувши се опет друговима. — Вина, фала Богу, има. Има браћо! за вино не треба женска глава. Точите!

Но они му нијесу ни чекали понуде. Обрен је точио и без њега, јер није могао гледати празне чаше, и прелијевао их. Отуда се вино разлило и по свему потрпежњаку, — јединоме чаршафу