— Стрико зна шта ради, — прошапта полугласно. — Он зна...

— А шта ради?

— Он зна шта ради!... Од куге није било паметнијег чојека од њега.

Јово даде знак друговима, да пођу за њим. Пођоше. Полако се прикрадоше до стрикине собе и тада Јово једним јачим ударом отвори врата... У соби је сједио стари и гледао у тефтер, из кога је Јока нешто читала, а пред њим су стајала два сељака и гледала га са страхопоштовањем.

— Лани си уз’о товар жита, — говораше стари, ни мало се не обзирући на госте, — а ове је године право, да ми вратиш два...

— Много је, — прошапта један сељак, ситним, сниженим гласом. — Пуно, газда...

Стрико Васо зажмири и заврти главом.

— 'Много? — запита подругљиво. А што нијеси каз’о да ти је много, кад си иск’о и кад си ми прич’о, да ће ти ђеца крепати од глади?...

Сељак слегну раменима и ућута.