А ђе си ти, Игњате? — запита Јово приближујући му се. — Зар си жив, болан?

Стари Игњат разврати вилице и рикну као дивља звијер. Обје руке рашири и полети према Јови, стиште га у наручја и бјесомучно поче љубити по челу, образима, устима.

— А како си? — запита Јово, покушавајући да се отме. — Јеси ли здрав?

— А-а од куге никад боље! — одговори Игњат, стежући га јаче. — А-а како си ми ти, мали Јово?

— Ја добро.

Игњат га мало пусти и, од милоште, повуче га за ухо.

— А-а кршно си момче! Лијеп објешењак! — рече, кесећи се. — Исти покојни отац!... К’о да њега гледам.

Јово извади духана, напуни му лулу и припали.

— А је ли стрико дома? — запита. — Шта ради?

Игњат као да не чу добро. Метну прст на уста и издиже обрве.