нешто и посла, па, ако одете, нећете ми барем сметати...

Сви устадоше. Макар и по врућини, морали су у шетњу. И сви су позавидили Данилу, када опазише како у хладовини слатко спава.

Пошто су изашли из куће, окренуше другим путем, а не оним којим су дошли. Упутише се чопору ниских, сеоских кућа, испред којих се, у прашини, играло неколико голишаве дјеце...

Кад су се вратили у стрика Васину авлију, Данило се већ био пробудио и сједио под дудом. Крај њега је лешкарио Васин слуга, Игњат, стар, космат човјек, који се једном у пет недјеља бријао а шишао се два пут у години, те изгледаше као какав људождер. Он ухватио Данила, па му причао своје доживљаје из времена кад је куга морила; причао је: како је бјежао испред ње и како се, најпошље, спасао.

Угледавши госте, он устаде и зачуђено их посматраше.

Метаподаци

  • Женидба Пере Карантана : ELTeC издање
  • Ћоровић, Светозар (1875-1919)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Александра Томашевић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Штампарско умјетнички завод Пахера и Кисића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1905 - Мостар
  • Лиценца