троножне столице, које обично сељаци употребљавају, и разгледали су собу, у којој није било никаква намјештаја. Ни простирке по тлима, ни слика на зидовима. Само, у једноме крају, висиле су некакве старе, окрпљене чакшире, а испод њих прислоњен је био прост, дрвени сандук, из кога је вирило неколико дроњака.

— К’о што видите, сиротиња, — рече стари тужно. — Ја знам, да се вама неће свиђет’ и да нећете овђе остати ни читав дан... А и село није какво!... Немате у њему ништа виђети... Ништа!

И лагано пође прозору, да им отуда покаже, е немају ништа видјети... Уједанпут испусти чудан крик. Брада му заигра, на челу му искочи дебела, модра жила и придаде му лицу страшан израз... Обузе га неки бијес и поче по соби трчкати и поигравати.

— Крава, крава, крава Филипова у нашем житу! — викну. — Крава Филипова! Крава, крава, крава!

Па полети вратима.