И пусти их напријед, а он полако, гегуцајући, пође за њима.

Стрина Јовина дочека их на собним вратима. Малена, мршава жена, још прилично млада и допадљива, у старим, исплављелим хаљинама, са осмијехом на лицу поздрави Јову и пружи му обје руке.

— А камо се ти прије? — запита га пријекорно. — Толико година па да нам не дођеш! Зар ти то ваља?

— Па ево ме сад, — одврати Јово весело. — Што је рјеђе, то је слађе!

Стрина се уклони и све их пропусти у собу. Само слуга Данило што оста на авлији. Он збаци пртљаг са себе, извали се под дуд на старчеве кесе и варка као заклан.

— Не питај јесу ли гладни и не износи ништа, — шапну стари жени, улазећи за њима. — Видиш, да их је пуно!

— А кахву? — прошапта она.

— Можеш им дати по једну... Ама немој точити пун филџан, него само половину.

Гости су већ били посједали на ниске,