и соба немам пуно; ни душека немам, па ће вам бит’ ружно...

— Понио је Перо свој душек, — дочека Јово, — а нама осталим биће лијепо, само кад смо у тебе... Ми смо и са малим задовољни.

Стари се дохвати за ухо, као да није добро чуо.

— А и хране немам, — настави мирно. — Сиротиња смо!... Сам сух хљеб!... А то је тврдо за ваш желудац...

— Сведно... За нас је добро.

Стари застаде и опет погледа по свима. Хтио је, да им на лицу прочита: јесу ли сви сагласни са Јовом? И, на своје велико чудо, опазио је да су сви мирни и да се не препадају од његове куће.

— Ама у мене у собама има и буха, — дочека брзо.

— Научили смо ми и на њих, — одговори Јово. — На путу се чојек свачем научи.

Стари дубоко уздахну.

— Па... хајдете у кућу, — рече. — Хајдете и отпочините.