— Дош’о сам само да тебе видим, — дочека Јово живо. — Ти си ми к’о отац, па хоћу да те видим. А ево сам дов’о и два пријатеља и једно момче, да ти се прогостимо у кући два три дана.

Старац одскочи корак унатраг и раствори уста, као да ће прогутати некога. Лако бљедило прели му се лицем... И за час се уозбиљи и обледени опет.

— А?... А то су ти пријатељи? — запита хладно и презривим погледом премјери их обојицу. — То зар?

— Ово су.

— А имају ли и они пара?

— Имају.

Стари обори главу.

— Лијепо је то... Драг си ти мени Јово, — рече хладно, као и мало прије. — Мали си био, кад сам те носио на рукама... И ја би да вам је све у реду: и собе и душеци и све.

— Фала ти, — упаде Јово обрадован. — То сам и мислио.

— Ама у мене то ништа нема, — осијече стари. — И кућа ми тијесна,