Стари искриви главу и зијевну.

— Аха, ти си? — проциједи кроз зубе. И објема шакама протра се по лицу, као да се умива. — Ти си зар?

— А како си? — запита Јово прилазећи му руци. — Јеси ли здраво?

Стари опет зијевну.

— Ја рђаво, — дочека. — Зла времена, године слабе... Нема да роди година, нема пара... Ништа нема!... Таворим ’вако с дана на дан, док и смрт за врат...

— Жао ми је, — рече Јово, уозбиљивши се. — А мени је добро!... И здравља и пара и свега имам...

Старац, не вјерујући, погледа га попријеко.

— А имаш и пара?

— Имам.

— И не треба ни од кога да иштеш?

— Ни од кога.

Старац се дохвати руком за стабло и устаде. Лице као да му се одмах разведри.

— Па што си онда дош’о? — запита. — Што си дош’о, кад не иштеш ништа?