потстриженим брковима и великим, оклепљеним ушима, мирно је спавао. Обучен је био у танке, прљаве гаће и још прљавију кошуљу, коју је раздрљио на прсима, пустивши да се мушице окупљају по њима.

— Погледајте га! — прошапта Јово. — То је он!

Сви му приступише и онако спаваћива опколише га. Јово се саге и примаче му уста ушима.

— Еј стрико!— зовну га. — Стрико!

Старац се трже и плашљиво одскочи. Затим отвори крмељаве очи, протра их и, некако блесасто, погледа по свима.

— Шта ћете? — запита шиштајући. — Ко сте ви?

— Ево ти дошли, — одговори Јово весело. — Пријатељи дошли.

Стари се лијено исправи и, одупирући се леђима о стабло дудово, сједе.

— Ама ко сте ви? — запита јаче.

Јово се засмија и пљесну рукама.

— Зар не знаш мене? — запита. — Свога малога Јову не знаш?... Заборавио си ме, а?