— А ко да се јавља по овој врућини? — осијече Јово, задухан. — Најпошље и не треба нам нико, кад нас ево на мјесту...

Пред њима се, одиста, указивала нешто љепша, плочом покривена кућа... Са лица имала је три неједнака прозора и велика, дрвена врата, са два огромна каната. Прозори су, додуше, били исцрвоточени и обрасли ситном травом, врата се накривила и канати готово да падну, па ипак... ипак је све љепше било него у осталих кућа.

— Ево нас! — узвикну Јово, коракнувши у широку авлију, испред куће, ограђену са свих страна уском сухозидицом. — Ту смо!

По авлији, нарочито око бунара, лежале су четири овеће гомиле ђубрета. По њима су скакутали неколико безбрижних врабаца, којима врућина није сметала, и облијетало је силесија ситних мушица. На средини се издизао широки дуд, а испод њега, на простртим, старим, подераним кесама, лежао је некакав човјек. Стар, сијед, са намрежганим, пјегавим лицем, са добро