и загушљив, готово смрдљив задах... Ни птица да пролети, ни зец да шушне, ни нико да се види, осим некаквих бубица, прозрачних крила, што, каткада, пролете изнад траве.

— Хоћемо ли сад виђети кога? — запита Јефтан, пошто су изашли из гаја и стигли до неколико старих, раштрканих колиба. — Хоће ли се јавити ико?

Изнад колиба дизао се танак, плавичаст дим и повијао се по чађавим, сламним крововима... Ничији глас ни ту се није могао чути... Чак и оне неколике кокоши, што су се разишле по гомилама буништа, испред колиба, нијесу какотале ни дречале, него опустиле крила, отегле шије и искривиле главе, па као да се растају са животом... Близу њих се удрвенила некаква стара кљусина, са шиљастим, мршавим куковима, те куња, лијено машући репом и бранећи се од силних муха.

— Ово је село мртво, — рече Перо, отирући зној са чела. — Ниђе никога!