Јефтан оступи од прозора и засмија се.

— Како ће бити без тебе? — запита. — Та нећемо ми вјенчавати за се... А с тобом ће ићи још неко, да ти изабира, — додаде мало тише.

— Који ће? — упаде Обрен брзо. — Ко то може?

Данило, који је за све вријеме говора био прикривен за вратима и све слушао, провири унутра. Сад је, као за параду, био обучен у старе, широке хаљине Перине, које су висиле о њему као о суху дрвету, и изгледао је смјешнији него прије.

— Ја ћу, — викну он колико га грло доноси... — Ево мене!

— Муч’ ти, магаре! — окоси се Перо на њега. — Кад ја иђем, свакако ћеш и ти.

— А можеш ли ти Обрене? — запита Јефтан и не гледајући на Данила. — И ти си Перин јаран.

— Ја бих... ама пос’о и дангуба... — замуца Обрен. — А... осим тога... не знам колика ће бит’ попутнина.

— Попутнине нема!