прозор, и разасипаху се по столу.

— Па шта велите људи? — запита први Јефтан мало уобљеним, свечанијим гласом, гледајући по јаранима.

— Како ћемо с том Перином женидбом?... Шта ти велиш, Перо?

— Ето... како ви велите, — одговори Перо понизно, снебивајући се. — Ви како гласате мени је право. Мени не треба ништа него жена.

— Ама није жена кокош, па да ти је купимо, — викну Јефтан жешће, ударајући руком по столу. — Жена је жена! Човјек кад хоће да се жени, стоји ти на прагу новога роћења и смрти. Ако ти буде добра жена, изнова си се родио и биће ти добро; ако ти буде зла, онда куку теби, одмах си мртав!...

Перо поче трљати руке као да их умива.

— Па, размишљајте ви, брате, — рече. — Ја вам у то ништа не знам. Ја перем руке к’о Пилат...

— Шта велите ви, браћо? — запита