— А? — блесасто блекну глава, провиривши унутра.

— Данило, синко, — поче Перо благим, очинским гласом, окрећући се и као тражећи нешто. — Хајде нађи и донеси једну чисту, моју кошуљу.

Данило га забленуто погледа. Погледа и у Јову и чворугу му, која се зацрвенила као презрела трешња, па развуче лице, засмија се и одмахну рукама.

— Немамо ми чисте кошуље, — рече.

— Ја нема, — једва проциједи кроз зубе Перо, мргодећи се. — Нема ни кошуље... Тако је то, браћо, кад нема женске главе у кући.

Јефтан махну руком и замоли га да не говори даље, како не би својим жалостивним ријечима покварио весеље читава друштва. Затим се завали на столици, десну ногу метну на сто, међу чаше, и запјева.

— Живио! — опет загрмише сви,