сам к’о пашалијин ђогат, а зову ме и бекријом...

— Не бој се ти, — сокољаше га Јефтан живахније. — Још има наде.

— Моја је нада утонула у морске дубине, па је рибе једу, — пресијече га Перо.

— Још има! — узвикну Јефтан јаче. — Само ти слушај мене и немој више разбијати чаша ни боца. Није боца попов нос, па да је разбијаш... То је једна мртва ствар...

Перо застаде.

— Е знам, брате, да сам крив, — рече. — Знам, ама шта ћу?... Кад ме стисне овђе, у прсима, дође ми да све разбијем... Да је живот боца и њега би разбио!... Омрзно’о ми и он... Тако је то, кад нема женске главе у кући.

Од тога дана и опет поче умјереније живити. Затвори се у собу и поче читати Свето Писмо и разне занимљиве књиге, као што су: Црни листови, Мала Мара, Геновева, Црна Дама и т. д. Излазио је само у