на једној високој троножници, бројећи димњаке на сусједским крововима, или је лешкарио у душеку, правећи куглице од хљеба и гађајући њима слике на зиду.

Но и самовање му додија.

Опет пође у механе и, пијући више него прије, поче лупати боце, прозоре, чаше и уједати свирачице. Једну је угризао испод подвољка, гдје је најбјеља, а другој умало није нос откинуо. И све живо поче бјежати од њега као од човјека који је памет изгубио. И другови га оставише. Уклањали су се од њега и сакривали свуда (Обрен се сакривао за вреће с пиринчом) и једини Јефтан што му је остао вјеран и још се једнако бринуо за њега.

— Жени се, — савјетовао га је поново, узимајући га испод руке. — Жени се, јадан брате, и не губи младост узалудно...

— Ама ко ће ме, брате? — питао је Перо некако постиђено, окрећући главу у страну да не сретне Јефтанов поглед. — Ко ће ме сад? Посиједио