V.

Ријеч двије о прошлости Пере Карантана. Перо не може да нађе за себе ђевојке.

Од тога дана Перо као да клону духом и изгуби вјеру у се. Изгуби и наду, да ће икада у својој кући загрлити своју женицу и, у тихе љетње вечери, напајајући се мирисом јоргована и пјесмом бумбуловом, љуљушкати је на своме крилу и куњати јој на голим њедрима, као што је замишљао. Од велике бриге поче му се и коса шарати и, на велику жалост његову, појавише му се неколико чисто бијелих длака у солуфима.

— Јадан Перо, сад те по готову неће никаква! — уздахну огледајући се у огледалу. — Хајде, кукавче црни, у манастир па пости и читај молитве, јер ти нема помоћи...

И одрече се друштва. Неколико дана живио је осамљен у кући као пустињак какав. Затворио се у собу, па нити је кога пуштао, нити куда излазио, него се од јутра до мрака климатао