ти си к’о судац... и да ми пресудиш данас...

— Зар данас? — постиђено запита удовица, оборивши очи, и опет се својим раменом ослони о његово.

— Данас, — потврди он. — Ти само ако хоћеш...

— Ја хоћу, — пресијече га она живо и пружи руку да га загрли. — Ја хоћу...

— Да ми даш Милку, — доврши он.

Удовица се искриви, поблиједи и испусти ситан; чудноват крик. Издигнута рука клону јој, брада заигра, очи се наводнише. Перо, преплашен, хтједе јој прилетети да је придржи, али се она изврну и отскочи од њега као опарена.

— Бјежи, бјежи од мене крвниче! — викну и показа му свих десет прста, као да ће му тога часа у очи полетити. — Бјежи од мене!... Зар сам те ја за то лијепо примала?... И зар ти је тако поштење? Пријатеља свога шћео си да превариш и да отмеш његову ђевојку.