њих и правећи им мјесто. — У мене је вазда овако. — Затим се окрену у страну и слушаше како вјетар звижди, тресе прозорима, носи и разбија лонце са промрзлим цвијећем испод њих.

— Бећари сад на пољу јадују, а ожењени се у кућу радују, — избаци, потпуно задовољна, што је могла ово скнадити као у пјесми.

— Ништа нема без женске главе у кући, — дочека Перо брзо. — Без жене је кућа празна.

— Па ожени се болан! — узвикну удовица, нудећи га ракијом. — Ожени се и буди чојек! Само пази: не узми младо ни лудо. То ти и опет велим к’о брату.

Перо сачека док се Милка са Обреном добро не заговори. Није волио да га они чују. С тога се нестрпљиво врпољио на мјесту и час се играо са сахатним ланцем а час опет засукивао бркове.

— А ја баш хоћу данас да просим, — шапну удовици, чим је уграбио прилику. — Дош’о сам да ми ти пресудиш...