Обрену унапријед плаћао сапутнину и звао га готово сваку вече. А дочекивали су их красно. Удовица, је дочекивала Перу, Милка Обрена, и частили су их кахвом, ракијом, духаном, гурабијама и урмашицама, низ које се циједио мед. И дуги разговори испредали су се до касно у ноћ и сви су се растајали задовољни.

Најпошље Перо стиште срце и чврсто одлучи да запроси. Што је више ишао њима, самовање му је постајало све теже и увидио је, да тако више не може издржати.

На саму Нову Годину пође са Обреном тамо.

— Охо, како је у вас лијепо! — викну још с врата, чим је опазио како се презагријана пећ заруменила и како се, на маломе асталчићу, чиста препеченица злати у боци. — Лијепо, лијепо! — ускликну још једном отресајући снијег са хаљина, трљајући прозебле руке и још једнако цвокоћући зубима.

— Па у мене је вазда лијепо, — дочека удовица весело устајући испред