И, радујући се што је постао тако разговоран, задовољно се поглади по брковима.

— Треба, треба жена, — опет ће удовица, вртећи јаглуком, — ама ти само к’о брату кажем: отвори очи, па не узми младо ни лудо, него сабраније и паметније... Младо кућу не кући.

— Оно, додуше, тако је, — одобри Перо, — ама ја к’о велим: слађа је телетина од говедине...

— Како кад, — пресијече га удовица оштро. — Младо не умије ни миловати онако, к’о што зна старије...

Перо није знао шта ће одговорити, него, у незгоди, извади и он јаглук и поче трти нос. Уједанпут, као да се присјети нечему, окрену се и пође вратима.

— Хајдемо, — рече Обрену.

— Куда? — уплете се удовица и потрча за њим. — Куда?

— Ето нас други пут! За данас је доста!...

И брзим корацима, као да га когод гони, изађе на улицу.

Отада су учестали ићи. Перо је