и заглади косу на челу. — Какве су ми сад ђевојке?... Мршаве и слабе к’о да се иглама хране.

— А ти дебела! — упаде Перо.

Удовица опет измахну јаглуком и удари га по устима.

— Људи воле и крави дебљој а камо ли жени, — рече.

— Воле, воле богме, — опет дочека Перо и, као са заносом неким, настави: — И ја сам им’о једну краву, па дебела, па, кад је попипаш, мехка к’о памук... И била ми је драга пуно! Чак сам је урез’о у пршуте, а пршути лијепи к’о душа...

Удовица га премјери погледом.

— А ти бећар још? Није ти необично без жене? — запита.

— Јес’, — упаде Перо уздахнувши. — Тешко је то, кад нема женске главе у кући... Нема ко да ми уреди; нема ми ко ни кошуље прати, па вазда купујем нове. Ономадне сам узео једну и платио за њу петнес’ гроша. Питам: може ли јефтиније, а Чифут не да... Чифут к’о Чифут! Добио ми је барем пет гроша на њој...