— Кршна цура, — рече Перо, кад су изашли из авлије.

— Кршна. А има и мираза, — одговори Обрен.

— Ех?

— То ми је казала.

Обојица као да се замислише и не проговорише више ни ријечи.

У другу недјељу пођоше опет. И удовица и Милка сад су им се надале, па се обје љепше обукле и љепше се накитиле. Удовица се чак и карамфилом, иза уха, закитила и лице превукла танким руменилом, те би се, готово, прије могло помислити да је старија сестра Милкина него мати. Она сама задржа Перу, а Обрена остави Милки.

— Данас си нешто кршан, — рече Пери, ударајући га јаглуком по образу. — Лијеп си и... некако... млађи.

— Хахаха, — блажено се засмија Перо, гледајући јој у ону рупицу на бради. — А, душе ми, кршна си и ти к’о ђевојка каква.

— Бре не би се ја данас побојала многе ђевојке, — брзо дочека удовица