и, чешкајући се по глави, погледа низа се.

— Није ми жао главе... ама кошуља... — рече тужним, утањеним гласом, као дијете које се спрема да заплаче.

Перо Карантан збуни се. Хтио би да помогне Јови и да му се у невољи нађе; хтио би да пође, али не може. Само се окреће око себе и стење. Најпошље узе некакву излизану четицу и поче га чистити. И размаза вино по свој кошуљи.

— Ништа... ништа је то, — рече тјешећи га и баци четицу за врата. — Не брини ти! Ја ћу теби дат’ своју кошуљу, па преобуци.

Па се окрену према вратима.

— Данило! — викну из свега грла.

На вратима се помоли једна рашчерупана глава са огромним кукастим носом и страшним очима. Тек мало трезнији човјек могао би распознати, да то није глава какве грдне совуљаге, него човјечија прилика и да та човјечија прилика није нико други, него знаменити слуга Пере Карантана Дамјан, од милоште прозвани Данило.