— А оно је ваша слика? — запита удовицу, након дуже почивке.

— Наша.

— Оно је Милош Обилић?

— Јес’.

— Јунак богме!... Шта мислиш како је то: распарати цара?... Није, да речемо, ни пашу ни везира, него баш цара...

И опет стаде. Гледаше у слику и као да очекиваше, да неко проговори иза ње и да му напомене шта ће даље казати.

— А Марко Краљевић био је још бољи, — опет поче. — Он је кршнији јунак.

— Ко зна!

— Јес’... И Шарин му је био добар!... Мог’о је пити вина, па још из леђена од дванајес’ ока. Не може сваки коњ бити Шарин, ни сваки чојек Краљевићу Марко...

Пошто је још мало посједио, диже се и пође. Обрен пође за њим и не хтједе се зауставити, макар што их је удовица задржавала и нудила их још једном кахвом.