крај врата и ту се почеше сашаптавати и разговарати...

А Перо је био у великој незгоди. Он сјео близу удовице, сјео управо тако, да се његово раме чешало о њезино и, гледајући преда се, једнако је смишљао: шта ће проговорити... И ништа да му пане на памет!... Ни једне ријечи, ни једнога слова не може да се сјети...

— Чини ми се да ће киша, — рече најпошље, тек да прекине ћутање. — Има пуно облака...

— И мени се чини, — потврди удовица и, као нехотице, све се више наслоњаше на раме му.

— А јуче је било лијепо.

— Било.

— А кад пане киша биће пуно блата...

— Хоће.

Перо опет ућута. Скрсти руке у крило и поче ломити прсте. Осјетивши удовичино раме на своме као да се застиди мало и поче се измицати, а, у измицању, опази на зиду слику, како Милош Обилић пробада цара Мурата на пољу Косову.