собу и приближујући им се. — Нијесте знале, да ћемо и ми доћи да пијемо кахву.

— Знаш... к’о момци... — упаде Перо, сметено се окренувши удовици.— Момци... па дошли...

Удовица, хитра и окретна жена, малена, дебељкаста, са пуначким подвољком и рупицама на бради, за час се прибра. Лагано, забацивши кестењаву косу, која јој је падала по челу, опружи обје руке и, са веселим осмјехом, пође им у сусрет.

— Па и нека сте ми дошли, — живо дочека узевши их за руке и нудећи их да сједну. — Нама је то драго, јер смо саме, па смо се зажељеле друштва... Наточи им, Милко, кахву.

— Ти сваки дан љепша, — нашали се Обрен, приближујући се Милки и гледајући је како точи кахву. — Нијесам ни знао да си... тако одрасла и тако се раскрупњала... Права ђевојка!

— А... и ти прави момак! — живо дочека Милка и, окренувши се у страну, засмија се. Обрен пође за њом, па се засмија и он... Зауставише се