откако је из школе изашла, ама је свијет пуно фали.
Перо направи забринуто лице и поћута мало.
— А нема ли и она каква писара? — запита.
— Нема.
— А не даје њезина мати крштенице или што наличио?
— Не даје.
— Па како ћу јој отић’? — узвикну Перо готово очајнички. — Не могу ја узети ђевојку а да је не видим.
Обрен гурну мачку и одбаци аршин, па се исправи и оштро га погледа.
— Плати мени надницу, па ћу ја ићи с тобом, — рече. — Сваки пут кад одем да ми дадеш по форинту. Толико би дао доктору да си ожењен, па да ти се разболила жена.
— А пристајеш ли ти, да одмах у неђељу пођемо у њих? — запита Перо журно.
—- Пристајем.
Перо му приступи и објема рукама обухвати његову.
