IV.

Ријеч двије о прошлости Пере Карантана. Његова друга љубав.

— Тешко ми је и претешко, — тужио се Перо Обрену, након пуна два мјесеца, уздишући и преврћући очима као рањеник. — У кући ми ништа у реду. Ове ми у њој празно, све наопако. Тако је то, брате, кад нема женске главе у кући.

— А ти опет тражи цуру, — дочека Обрен, коме су додијала та пречеста тужакања. — Што мени причаш? -

Нијесам ти ја тутор!

— Тражио бих ја, ама не знам коју ћу, — одговори Перо још тужније. — Не знам ти ја наших ђевојака.

Обрен дохвати аршин и, играјући се њиме, поче дражити дебелу, полугубаву мачку, која је лежала на ћепенку и сунчала се.

— Па то је лахко, — рече као узгред и не гледајући га. — Ено ти у удовице Стаке шћери Милке. Кажу, да је добра, кршна, ваљана. Додуше ја је још добро не знам, нијесам је виђео