и мени казаше, да тамо не траже ничију крштеницу... Ничију они не траже!... А ти то, побратимковићу, тражиш од лоповлука, јер хоћеш да дижеш буну, јали какво иселеније... Хоћеш иселеније, а?

— Ја...

— Муч’, — дрекну поп и измахну шаком, да Пери намах замрије ријеч у грлу. — Муч’ поганове! Ти си мене шћео преварит’ сада, кад хоћу да удомим Мару за судског писара, ти...

Перо више ништа чуо није. Чим је сазнао да ће Мара ићи за писара, — за онога танког, дугуљастога писара са родиним ногама, што и по равници корача као да се пење уза степенице, — њему се смрачи пред очима. Поп му сада није изгледао као поп, него као голем мрк облак, који се спустио на земљу и поиграва пред њим. И, као да га вјетрови понијеше, он се брзо окрену и отрча из авлије.