му се. — То сваки паметан човјек треба да има.

Обрен се осмјехну.

— Дај и мени два форинта, па вади, — рече као у шали.

— Ево форинт! — узвикну Перо.

— Два!

— Ево два!

Перо извади новце, па онда сједе и поче причати о својим »јадима«. Додуше пажљиво је крио име и попово и дјевојчино, али је причао све остало и причао је дуго. При свршетку осјетио је, као да му је мало одлануло на души и као да се разведри мало. Ни те вечери није ишао у механу.

Кад је четврти пут -ступио у попову авлију и заискао крштеницу, за мало те није главу изгубио. Љутит и разјарен поп, чим га опази, стиште своје снажне шаке и раскорачи се пред њим као да би да се хрве.

— А опет си ми дошао никакви сине, — дрекну, да се разлијегало по свој авлији и по свеме комшилуку, — дош’о си да ме вараш и на зло навлачиш... Пит’о сам ја код власти