крив, мргодно је гледао свакога и ничијега поздрава није хтио прихватити.

Пред вече сврнуо се, од муке, Обрену Пушибрку на дућан. С њиме се отприје помало познавао и сматрао га за пријатеља, а данас му је требао један човјек, коме ће све своје јаде испричати. Јефтана, који се готово није ни растављао од своје заручнице, није могао лако ухватити и дуже задржати, а, осим њега, Обрен му је изгледао као најдостојнији повјерења.

— А треба ли теби, Обрене, крштеница? — запита га, улазећи у дућан, јер није знао чиме би паметнијим почео говор.

— Мени не треба, — мирно одговори Обрен, који је гледао у тефтер и срачунавао нешто. — Што ћа ми она?

— А би ли ти да ти је ја извадим и ја да платим?

— Јок, — осијече Обрен остављајући тефтер и прислањајући се леђима уз вреће од пиринча.

— Ама крштеница је красна ствар, брате, — дочека Перо живахније, приближујући