брзо жени, па је мене посл’о... А милостива власт хоће крштеницу одмах.

— Хм, хм, — дочека поп љутито. — Шта ће одма? Каква је то преша? — Али, као да се нечега сјети, бржебоље умекша глас и настави љубазније: — Ех, кад хоће власт, и биће готово одмах... Ти мало причекај, па ћеш добити...

Перо је стајао у авлији и гледао по свима прозорима, док је поп ходао по соби и тражио протокол. Нестрпљиво је шетао и освртао се на све стране, надајући се, да ће је сваки час угледати. Узалуд! Вјетар је пиркао и играо се танким завјесама на прозорима, али њезина глава ни једанпут се промолила није, нити јој је чак и гласа могао чути. Па ни попадија се ни од куда појављивала није, макар што је Перо, Бог зна зашто, и то пожелио. Никога није било, ништа се чуло није, осим досадна шкрипања попова пера, који је, као за инат, хитао, да крштеницу час прије сврши.

Тужан и жалостан вратио се Перо кући и, као да му је био сав свијет